Svaki dan ucini jednu stvar koja te plasi

”SVAKOGA DANA UČINI JEDNU STVAR KOJA TE PLAŠI. ” - Mary Schmich
Svi mi nosimo maske, to je prosto deo ljudske prirode. Mi oblačimo kostim uloge koju mislimo da treba da igramo —

voljene žene, efikasnog radnika, volontera entuzijaste — i idemo u spoljni svet obučeni u ono što će na kraju postati oboje: oklop i nevidljivi plašt.

Često uloge koje igramo postaju više stvarne nego naše Istinsko Ja. Posao i porodica su dve najveće pozornice na kojima se pojavljujemo kostimirani za ulogu koju igramo, i zbog toga što nam one uzimaju toliko mnogo vremena (ponekad čitavo naše vreme), te se uloge postepeno počinju u potpunosti identifikovati sa našim Istinskim Ja.

Kada ljudi odu u penziju ili budu otpušteni, nalet depresije i besa je zapanjujuć. Kada deca odrastu i napuste dom, roditelji ostaju sami gledajući jedno drugo kao da su stranci. Ovo nisu neizbežni ishodi, ali oni ilustruju opasnost od dopuštanja našim ulogama da postanu mi, dok naše Istinsko Ja spava ispod naslaga maski koje smo smatrali neophodnim.

Ko sam ja - pitanje staro vekovima. Ko sam pa ja? Mislim da kao ljudi žudimo za osećajem kontrole i potpunog razumevanja. Mi tražimo garancije, crno - bele opise, kategorije, etikete i doslednost. I zato, kada ovo pitanje "iskoči" mi često tražimo nešto što je konkretno. Tako upravo i ulazimo u uloge: ja sam računovođa u fabrici, imam bivšeg muža i dvoje dece: Igram video igrice, zabavna sam. Stvari koje možemo zapisati u beleženicu i pratiti. Ali život je mnogo varljiviji - i mnogo širi - nego taj opis. Ti nisi ono što si činio u prošlosti (jer, budimo realni, sve što si ikad učinio je iza tebe), isto kao što ti nisi svoj potencijal, one stvari koje još nisi učinio. Umesto toga, ti si divno, dinamično, biće koje prkosi logici, Bogom dato, Bogom stvoreno i koje će se vratiti Bogu iskusivši sve neverovatne stvari koje ljudsko biće dobije priliku da proba. Ti si istinsko čudo, čudo uprkos logici.

Kada se krijemo, osećamo se sigurnim. To je prirodna reakcija ugroženog bića u pokušaju da nađe mesto što dalje moguće od onoga što ga ugrožava. Kada posmatramo svet — druge ljude — kao pretnju, mi tražimo tamno, sigurno mesto unutar nas samih, zakopano duboko da nas niko ne može naći. Podsticanje našeg Istinskog Ja da izađe iz sigurnosti našeg skrivenog mesta može biti zastrašujuće, naročito ako je tamo ušuškano godnama. Strah od povređivanja i strah od odbijanja često motiviše želju da se ostane skriven. I da budemo iskreni: neće svaki pokušaj da se izađe u svet kao Istinsko JA biti uspešan. Obeshrabrujuće? Da, ali ne i razlog da ne probate.

?Jedan od najboljih načina da zavirite ispod vaših maski u dubinu vašeg Istinskog JA je da učinite nešto što vas plaši. Nešto izvan vaše zone komfora, bilo šta, malo ili veliko. Mi bitišemo u sferi komfora. Kada pređete prvu granicu i pređete u sferu nelagodnosti, počinjete da učite o sebi i svetu. Ako, pak, uđete previše duboko ulazite u opasnost i rizikujete mogućnost nazadovanja, povratka u vašu zonu komfora čineći je čak i manjim mestom nego što je bila. Nastavite da učite, ali nemojte sebe prisiljavati u situacije kojima če vas strah zaslepeti. Dobra stvar sa zonom komfora je da ona raste. Uskoro, ono što je bilo učenje - postaje komfor, a šta je bilo opasnost postaje učenje. Stvar je u tome da naterate sebe da učinite nešto što se ne uklapa u vaše prethodno poimanje sebe. Možete napraviti listu stvari za koje se kunete da vi to niste. Nisam kuvar. Ne znam sa kompjuterima: Nisam komunikativna osoba. Onda nađite nešto da iskoristite neku od tih stavki i radite na tome sa idejom da samo želite da probate da li odgovara. Niko vas neće terati da kupite novu masku - cilj je da zbacite maske koje već nosite.